Bard srpskog glumišta i doživotni počasni član Jugoslovenskog dramskog pozorišta, Starograđanin Vlasta Velisavljević zauvek je napustio svoj Dorćol u 95. godini života.
Večiti mladić pozorišne, filmske i televizijske scene bio je najstariji aktivni glumac na našim prostorima. Odigrao je oko 350 uloga u pozorištu, na filmu i u serijama. Sarađivao je sa brojnim pozorišnim i filmskim rediteljima, glumio je u svim beogradskim pozorištima.
Za svoji rad dobio je brojne umetničke nagrade i priznanja, a Sretenjskim ordenom za zasluge odlikovan je povodom Dana državnosti Republike Srbije, 2017. godine.
Vlasta Velisavljević je svojim prepoznatljivim šarmom, duhovitošću i neumornim radom osvojio srca svojih kolega. Za Starograđane i Dorćolce, bio je komšija iz Cara Uroša 29, iz zgrade na uglu sa Jovanovom, mnogima prijatelj iz kraja, poznanik sa Bajlonijeve pijace, iz Alonsa, Kalemegdanskog parka ili starogradskih ulica kojima je uvek rado šetao. Taj optimizam, vedri duh i smisao za humor krasio je Vlastu, legendu Dorćola i svedoka jednog veka i epohe koja neumitno prolazi. Čitajući biografiju možemo slobodno reći da je njegov život sjajan scenario za pozorišnu predstavu ili film. Bio je čovek koji je živeo u svim našim nestalim i ovovremenim državama, a pre svega svedok vekovnog umetničkog stvaranja na našim prostorima.
U jednom intervjuu Vlasta je kroz smešak rekao da je „imao buran život – dve robije, dve predstave koje je lično Josip Broz Tito zabranio, tri braka, a potom i bolne večne rastanke s kolegama koje su decenijama delile s njim scenu i kafanski sto“.
Vlasta Velisavljević, koji je verovatno bio i ostao najvedriji čovek u Srbiji, rođen je 28. jula 1926. godine u Beogradu. Kao glumac je prvi put nastupio sa dvanaest godina u „Rodinom pozorištu“ Gite Predić, ćerke Branislava Nušića, u predstavi „Put oko sveta“. Tokom okupacije uhapšen je 1943. i deportovan u koncentracioni logor u Nemačkoj. Odatle je uspeo da pobegne i da 1944. u Beogradu dočeka oslobođenje. Po završetku rata, pokušao je da emigrira, ali je uhapšen. Pozorišnu akademiju u Beogradu je upisao 1948. godine u prvoj generaciji studenata, u klasi Mate Miloševića, zajedno sa Oliverom Marković, Vlastimirom Đuzom Stojiljkovićem, Olgicom Stanisavljević, Majom Belović, Predragom Pepijem Lakovićem, Bosiljkom Boci, Danicom Aćimac, Miodragom Debom Popovićem i Mihajlom Viktorovićem. U vreme Informbiroa, 1950. godine, je uhapšen i sproveden na Banjicu, potom i na Goli otok, na kom je proveo tri godine. Iako je 1953. rehabilitovan, pozorišta u Beogradu nisu htela da ga angažuju. Odlazi u Mostar, kasnije u Tuzlu, da bi se 1961. godine vratio i pridružio kolegama sa klase u Savremenom pozorištu (Beogradskom dramskom pozorištu). U Jugoslovensko dramsko pozorište, na poziv Bojana Stupice, prelazi 1969. godine. Igrao je brojne predstave „na daskama ovog pozorišta“, a mnoge generacije Beograđana će ga pampiti po ulozi u najdugovečnijoj predstavi „Buba u uhu“, u režiji Ljubiše Ristića, koja je imala više od 1.600 izvođenja.
Ovo je samo deo životne i umetničke priče o našem sugrađaninu Vlasti Velisavljeviću koji je hrabro dobijao sve životne bitke osim ove poslednje sa korona virusom.
Slava mu!