Zdanje na uglu Knez-Mihailove 41 i Uskočke ulice prva je projektovana savremena robna kuća u Beogradu. Jedan od najpoznatijih srpskih arhitekata, Konstantin Jovanović, sin jednog od prvih i najpoznatijih srpskih fotografa, Anastasa Jovanovića, uradio je to 1900. godine za trgovca Dimitrija Živadinovića. Ova robna kuća sagrađena je tek 12 godina kasnije. Šest godina pre nje sagrađen je robni magazin Benciona Bulija u Ulici kralja Petra.
Zgrada je imala dvojnu namenu – trebalo je da služi poslovanju i stanovanju. To je diktiralo i različitu obradu prostora. Po stilskim odlikama ovo zdanje pripada akademizmu sa kraja 19. veka. Prizemlje i prvi sprat, koji su bili namenjeni trgovini, imaju velike zastakljene otvore. Prema projektu, staklo je trebalo da drže drveni ramovi. Ali, pošto je gradnja usledila tek 12 godina posle projektovanja, u skladu sa zahtevima vremena, ramovi su bili napravljeni od gvozdenih profila sa dekorativnim elementima u stilu secesije.
U zgradi o kojoj govorimo specijalizovanu robnu kuću držao je najpre Jevta M. Pavlović, koji je trgovao papirom i kancelarijskim materijalom, ali je ona ostala poznata po trgovcu Vladi Mitiću, koji je bio njen vlasnik od 1919. do 1941. godine – u njoj imao trgovinu i stanovao.
Mitić je do Prvog svetskog rata imao pamuklijaško- jorgandžijsku radnju u Nišu. Godine rata proveo je u Solunu gde je početkom rata otišao na svadbeno putovanje. Tu ga je prihvatio Josif Alkalaj kao stručnog za rad na liferaciji pamuklija, a po zaduženju srpske vlade radio je pamuklije za srpsku vojsku. Posle Prvog svetskog rata došao je u Beograd i tu najpre imao ortačku manufakturnu radnju na veliko. On kasnije uvodi i trgovinu na malo i bio je prvi koji je državnim činovnicima pružio mogućnost prodaje na otplatu. Dakle, u neku ruku, bio je pionir plaćanja na odloženo. Cene roba koje su se kupovale na otplatu bile su nešto veće. Oni sa većom platom imali su prvenstvo, ali se zajam odobravao uz menične garancije. Proveravalo se da li je plata onoga ko kupuje na otplatu opterećena još nekim dugom. Kasnije je kupovina na otplatu odobravana i drugim građanima, a rok je sa šest produžen na devet meseci.
U godinama pred Drugi svetski rat Manufakturno-galanterijska radnja „Vlada Mitić i brat”, čije je osnivanje zabeleženo kod Trgovačkog suda 13. januara 1921. godine, imala je oko 340 zaposlenih i trošila je dosta novca za reklamiranje robe koja se prodavala. Zbog uvođenja kupovine na otplatu za državne činovnike on je među njima nazvan „činovničkom majkom”.
Poznato je da je pomagao svojim radnicima dajući im beskamatne kredite i novčanu pomoć u raznim neprilikama. Pomagao je i Beogradski univerzitet. Posle Drugog svetskog rata osuđen je na godinu i po dana zatvora pod optužbom da je „sarađivao sa neprijateljem, prodajući njemu robu, a uskraćivao i izgladnjivao običan narod”.
Jedno mesto u izuzetno atraktivnom delu Beograda poznato je i danas pod njegovim imenom. Mitić je 1935. godine kupio restoran „Rudničanin” na Slaviji, nameravajući da na tom mestu sagradi veliku robnu kuću koja bi imala 14 spratova i za dva metra nadvisila palatu „Albanija”. Ovaj plac doživeo je neobičnu sudbinu. Do dana današnjeg, posle mnogo urbanističkih ideja i konkursa, posle svih radnji i pokušaja da se ovaj plac na Slaviji „privede nameni”, prostor između Beogradske i Ulice srpskih vladara ostao je prazan – poznat ka „Mitićeva rupa”.