Калемегдан је парк који са Београдском тврђавом чини јединствену целину. Име му потиче од турских речи «кале» која значи град, тврђава и „мегдан”, што значи поље. Некада пусто и запуштено поље испред тврђаве 1869. године почиње да се уређује и постепено претвара у парк. Трасирање стаза и садња дрвећа на Великом Калемегдану трају до 1905. године, а тада почиње проширивање на Мали Калемегдан. То је данас простор од Павиљона „Цвијета Зузорић” до Зоолошког врта. Крајем 19. века подигнути су први споменици истакнутим српским писцима културним и јавним посленицима. Ту галерију данас чине споменици Ђури Даничићу, Јовану Гавриловићу, Јовану Суботићу, Јаши Продановићу, Јовану Скерлићу, Војиславу Илићу, Јанку Веселиновићу, Симеону Роксандићу, Милошу Црњанском, Бори Станковићу, Ђури Јакшићу, Алекси Шантићу, Јовану Дучићу, Радоју Домановићу, Милошу Н. Ђурићу, Кости Таушановићу, Стевану Мокрањцу, Ивану Горану Ковачићу, Бранку Радичевићу и Милану Ракићу.
Спомен-обележје места предаје кључева Београдске тврђаве
Спомен-обележје налази се на Великом Калемегдану. На том месту је априла 1867. године кнез Михаило Обреновић примио кључеве Београдске тврђаве. Овај чин означио је крај турске владавине. Спомен-обележје, рад вајара Михаила Пауновића, постављено је 1967. године поводом обележавања стогодишњице овог значајног тренутка српске историје.
Споменик захвалности Француској
Споменик је дело вајара Ивана Мештровића. Постављен је 11. новембра 1930. године у знак пријатељства и сарадње Србије и Француске током Првог светског рата. На постаменту споменика стоје урезане речи: „Волимо Француску као што је она нас волела”. Споменик је добровољним прилозима подигло Друштво пријатеља Француске и Друштво некадашњих ђака француских школа. Бронзана фигура жене оличава Француску, која у ратном замаху, са мачем у руци, притиче у помоћ Србији. Скулптура је смештена на високом каменом постољу у чијем се доњем делу налазе два рељефа: на западној страни су приказани борбени редови француских и српских ратника, а на источној – персонификација Сорбоне у виду младе жене окружене ђацима. Бронзана фигура је висока 3,5 метара, а укупна висина споменика је 9 метара.
Уметнички павиљон „Цвијетa Зузорић”
Уметнички павиљон „Цвијета Зузорић”, чија је градња започета 1926. године, а завршена две године касније, има изузетно значајно место у историји уметничког живота Београда. Заслуге за његово подизање припадају Друштву пријатеља уметности „Цвијета Зузорић” које је основано фебруара 1922. године на иницијативу највећег српског комедиографа Бранислава Нушића, тадашњег начелника у Министарству просвете. Друштво је основано са задатком да помаже развој књижевности, ликовних уметности и музике и да на пољу уметности покаже јединство духа народа у ондашњој заједничкој држави. Формиране су три секције – за књижевност, музику и ликовну уметност и свака секција је имала свој одбор и жири.
Павиљон „Цвијета Зузорић”, који је пројектовао архитекта Бранислав Којић, завршен је и отворен крајем 1928. године. Тако је створена могућност систематског презентовања дела наше и стране ликовне уметности и организовања великих ретроспективних изложби. У јануару 1929. приређена је прва јесења, а у мају исте године прва пролећна изложба. Павиљон је имао само приземне просторије за излагање – велику салу за колективне изложбе и малу салу за излагање дела појединаца. Прва пролећна изложба у мају, која је “постала један значајан израз југословенске културе и уметности”, окупила је 97 сликара, девет вајара и седам архитеката, а било је приказано 225 радова. Своја дела приказали су том приликом уметници из Србије, Хрватске, Словеније и Босне. Забележено је да је ту изложбу посетио и краљ Александар у друштву кнеза Павла и да је откупио 35 изложених радова за 335 хиљада динара. Наредних година у Павиљону су излагали најпознатији југословенски уметници и групе. Павиљон није рaдио за време Другог светског рата, а 1945. године дат је на управљање Удружењу ликовних уметника Србије.
О жени чије име је дато Друштву пријатеља уметности и једном од најрепрезентативнијих простора за излагање дела ликовних уметника, Цвијети Зузорић, написано је у прошлости много страница. Њен живот и данас је инспирација за хроничаре, историчаре уметности и литерате, можда управо зато што је остао енигма. О њој се говори да је највећа хрватска песникиња иако није сачуван, односно до сада није пронађен, ниједан њен стих. Познати писци, њени савременици, посвећивали су јој своја дела, али се не зна поуздано да ли су те посвете биле наручене и плаћане, или их је завредила својом лепотом и ученошћу. Зна се да је рођена у Дубровнику 1552. године, да јој је отац био трговац и да је она са њим одлазила у Анкону где је стицала образовање. Удала се за богатог фирентинског племића Бартоломеа Песциома. Пошто је он био именован за фирентинског амбасадора у Дубровнику Цвијета се са мужем враћа у родни град, где је провела тако најмање једну деценију. У свом дому у Анкони и у Дубровнику окупља литерате, филозофе и сликаре. Многи од њих посветили су јој понеко своје дело. Неколико мадригала и сонета посветио јој је чувени италијански песник Торквато Тасо називајући њене песме „ријетким бисерима од којих љепших нема на цијеломе свијету”. Несумњиво лепа и образована Дубровчанка умрла је у Анкони 1648. године.
Фонтана „Борба”
Налази се у центру кружне алеје на Великом Калемегдану. Скулптура рибара са змијом дело је вајара Симеона Роксандића, а откупила ју је Београдска општина 1912. године и поставила на репрезентативно место калемегданског парка. Са овом скулптуром (рађеном у бронзи, висине 150 центиметара) Симеон Роксандић је учествовао на великој Балканској изложби 1907. године у Лондону. Обавештен да је брод на којем се налазила скулптура потонуо, по сачуваној гипсаној макети излио је нову. Како се касније показало да обавештење о катастрофи брода није било тачно, остала су два истоветна примерка „Борбе” – један у Београду, а други у Загребу, који је општина тог града поставила као фонтану на Гричу. То је јединствен случај да се исто уметничко дело поставља на два различита јавна места у земљи. Фонтана је заштићена законом као споменик културе, као и остали споменици у парку.
Фонтана „Буђење“
Постављена је на Малом Калемегдану, испред улаза у Павиљон „Цвијета Зузорић”. Скулптура жене са голубовима познато је дело вајара Драгомира Арамбашића. Постављена је по завршетку градње Павиљона 1928. године. Када је изливена, 1920. године, представљена је у Паризу приликом излагања у званичном Салону француских уметника. Том приликом скулптура је добила награду „Мансион“. Након тога, дело је откупила и одлила у бронзи Београдска општина. За време Другог светског рата и после њега фонтана је била демонтирана, на неки делови (фигуре голубова) нестали. Сам стојећи женски акт био је поново постављен на исто место 1959. године као украсна скулптура, а две деценије касније фонтана је у целини реконструисана. Висина фигуре је 180 центиметара.