Никола Спасић је био успешан кожарски трговац, велики радник скромних животних прохтева. Сву своју имовину завештао је своме народу – да се од њених прихода подигну болнице и унапређује народна привреда. Спасић је свој тестамент начинио 1912. године, умро је четири године касније, а децембра 1922. краљ Александар је указом одобрио оснивање задужбине.
Неколико највећих и најзначајнијих зграда у Кнез-Михаиловој улици повезано је са његовим именом. Међу њима је најпознатија она која твори пролаз познат као Спасићев пасаж. Пасаж се протеже између Кнез-Михаилове 19 и Обилићевог венца 17. Кућу Марка Лазаревића у Кнез-Михаиловој 19 купио је Спасић као једноспратно здање чије је двориште излазило на Обилићев венац. Грађена је око 1875. године по пројекту Александра Бугарског. Пројекат доградње урадио је Никола Несторовић око 1910. године, а 1913. је на овом комплексу подигнуто ново здање које је имало партер и два спрата, излазило на Обилићев венац и са делом према
Кнез-Михаиловој било повезано бочним крилима. Пасаж је имао капије и био покривен стакленом куполом. У реконструкцији пасажа деведесетих година протеклог века дограђена су бочна крила зграде, а за пословни простор који је добијен испод пода пасажа прокопано је и постављено степениште на средини.
Никола Спасић је још за живота, године 1915, видећи како су страдали српски војници у рату, основао задужбину – Дом Српског инвалидског фонда „Свети Ђорђе”. Тај дом била је зграда на углу Кнез-Михаилове 37 и Улице Вука Караџића. Ово је била кућа Јована Панђеле која је по пројектима Александра Бугарског била подигнута око 1872. године са богато декорисаном фасадом. Спасић је Панђелину кућу купио 1901. године. Тада јој је дозидан један спрат. Зграда је 1926. године реконструисана по пројекту архитекте Ђуре Бајаловића, а 1950. године дозидана су јој још два спрата.
Као и већина великих српских задужбинара и Спасић је потекао из сиромашне породице. Родио се 1838. године у Београду у који је његов деда пристигао почетком 19. века бежећи од Турака са југа Србије. Тај југ Србије Спасић је веома волео и родном крају својих предака посветио је касније велики део своје имовине. Тежак живот, испуњен немаштином пратио је, како његовог деду, тако и његовог оца, абаџију. Никола је учио два заната – мумџијски и лецедерски. Најпре је радио у бакалској радњи свог стрица, а потом у кожарској радњи познатог трговца Радована Барловца. После тога се вратио у очеву радњу и почео да штеди како би отворио своју. Првим зарађеним новцем је 1865. године у Васиној улици отворио своју кожарску радњу, али је од почетка сањао о Кнез-Михаиловој. Сан му се остварио када је 1889. године купио прву кућу у броју 33. Кућу је пројектовао Константин Јовановић и њу многи сматрају најбољим остварењем овог архитекте у стамбеној архитектури Београда. Зграда има приземље, два спрата и специфичан декоративни кров којим доминирају три кубета квадратне основе, богато декорисана.
За Спасића се причало да је годинама гледао и прижељкивао имање Друштва „Слога” које се налазило у Кнез-Михаиловој 47, преко пута његове радње. Жеља му се остварила пред Балкански рат 1912. године. Имање је некада припадало кнезу Александру Карађорђевићу. У згради која је постојала на њему налазила се „Београдска касина” у којој су се на забавама окупљали отмени Београђани. Управни одбор Спасићеве задужбине је стару зграду срушио и подигнуто је ново велелепно здање које је излази на четири улице, са приземљем у којем се налазило 14 дућана и четири спрата са 38 станова.
Сву своју имовину Никола Спасић завештао је српском народу. Женио се три пута, али није имао децу. Остављајући своју имовину народу Спасић је у тестаменту назначио и следеће: „Извршиоци мога тестамента, којићеду бити уједно и чланови задужбине, управљаћеду овом мојом задужбином самостално и независно од свих земаљских власти и они ће по својој савести и увиђавности а према духу времена и потребама одређивати колико ће се и када на коју грану земаљске привреде трошити из прихода”. Први председник Управног одбора Задужбине Николе Спасића био је Тихомир Марковић, тадашњи гувернер Народне банке. Тестаментом је такође било одређено да се имовина Задужбине не може отуђивати, већ се циљеви Задужбине морају остваривати од прихода које та имовина доноси.
Између 1935. и 1939. године саграђени су сви објекти које је Спасић тестаментом одредио. Најпре је на општинском земљишту саграђена градске болница и предата на коришћење граду Београду. Та зграда је данас део Клиничко-болничког центра „Звездара”. Београдска градска болница је завршена 1935. године, а исте године је саграђена и болница у Куманову. Затим је саграђен Дом за изнемогла стара лица у Књажевцу и ђачки интернат у Београду. Крајем 1938. завршена је болница у Крупњу, а годину дана касније изграђен је Спасићев изложбени павиљон на старом београдском сајмишту. То је био само део остварених задужбинских циљева.
Задужбини Николе Спасића су 1960. године национализацијом одузете зграде у Кнез-Михаиловој и на Обилићевом венцу, а из национализације је изузет био само део једног великог стана у Кнез-Михаиловој 47 од 68 квадрата који је остављен Управном одбору Задужбине. Приход од издавања тог простора био је једини и њиме је практично одржаван рад задужбине давањем скромних награда за пољопривредне произвођаче и студенте Медицинског и Пољопривредног факултета. То је једина задужбина у нас која никада није прекидала рад од оснивања. Положај задужбине се у извесној мери променио протеклих година, али њено оживљавање, као и актуелизовање њених циљева тек предстоје.