Najlepša krovna terasa Starog grada, izabrana u okviru konkursa JKP “Zelenilo Beograd”, pripada stanarima zgrade u Pančićevoj 8, a o njoj brine Siniša Stefanović koji je od ravnog krova dorćolske višespratnice napravio pravu cvetnu oazu za svoje komšije.
Dekorativno cveće, muškatle, brazilski prkos, dalmatinska lepotica, već tri godine krase terasu na poslednjim spratu koju je Siniša nazvao “Četiri komšinice”. Stanari ove zgrade imaju privilegiju da uz kafu ili neko osvežavajuće piće pod suncobranima uživaju i u neobičnom pogledu. Sa svih strana Dunav, od Gardoša do Pančevačkog mosta.
“Zgrada je iz 1978. godine, ove godine puni četrdeset godina. Tarasa na poslednjoj etaži godinama je bila zapuštena, a ograda je bila skroz zarđala i propala. Pošto sam penzioner koji voli da radi, odlučio sam da takvo stanje promenim i oplemenim ovih sedamdeset kvadratnih metara. Kao glavni princip postavio sam ideju da terasa mora biti cvetna. Jednom davno sam čuo da čovek koji voli ljude ne može da ne voli cveće”, kaže Siniša Stefanović.
Kada je oplemenio prostor, zasadio cveće, postavio dve baštenske garniture za sedenje i suncobrane, Siniša je prostor nazvao “Četiri komšinice”, jer od svih stanara četiri dame redovno na terasi piju kafu i druže se.
“Nisam od onih koji bacaju stare stvari, već sam od onih koji gledaju kako bih dao novi život stvarima koje su drugi odbacili. Vintidž posude s početka 20. veka doneo sam iz Amsterdama i tu zasadio cveće, a kao žardinjere poslužile su stare korpe, vodovodne cevi, fioke, a najdrža mi je naplavina od drveta sa starog Đačkog kupatila na Dunavu gde sam se kao dete kupao. Godinama je čuvam i u njoj sam posadio dalmatinsku lepoticu. Obične saksije koristim za muškatle i one stoje uz ogradu koju sam detaljno sredio i ofarbao”, priča Siniša. Da bi cvetalo čitave sezone, cveće na terasi okupanoj suncem mora se zalivati dva puta dnevno, a ove godine prvi put su mu procvetale i ruže koje je zasadio u starim buradima za kupus.
Krovna terasa o kojoj brine Siniša Stefanović ukrašena je i citatima Duška Radovića, starim fotografijama, ali i sa dva budilnika. Jedan je stao kada je Siniša otišao u penziju, dok drugi, koji je napravio od igračke svojih unuka, radi i meri vreme posle odlaska u penziju.
“Želeo sam da pokažem da i vreme posle radnog veka itekako ima smisla. Uživam u svakom trenutku života i ništa mi nije teško. Čak sam uspeo na krovu i malu drvenu kućicu da napravim kako bih sakrio neuredno mesto gde se nalazila ventilacija. Tu zimi držim cveće koje ne može na niske temperature, alat, kao i sve što mi je potrebno kako bih ovo mesto držao pod konac. Komšija mi je izveo vodu što mi dosta olakšava posao u vrelim letnjim danima kada je cveće potrebno obilno zalivati”, kaže Siniša.