Драма Душана Ковачевића ”Радован Трећи” последњи пут је одиграна на сцени Атељеа 212 пре двадесет година, 5. јула 1985. године. Тада је на сцену последњи пут изашао Зоран Радмиловић одигравши последњег ”Радована”, култну представу Атељеа 212. Истог тог дана након двадесет година у част великог глумца, на Великој сцени Атељеа 212 одржаће се премијера једног од најбољих дела Душана Ковачевића у режији и извођењу Бранимира Брстине. Представа ће се играти свако вече од 5. до 20 јула, датума када је пре двадесет година преминуо Зоран Радмиловић. Повратак ”Радована Трећег” општина Стари град помогла је са 383.000 динара.
Ово је година у којој Атеље 212 обележева педесету сезону, те ће постављање једне од најчувенијих представа у којој је до савршенства доведен такозвани ”атељеовски стил глуме” означавати повратак комедији и глумцу. Екипа представе ”Радован Трећи” поводом јубилеја од оснивања позоришта и обележавања смрти Зорана Радмиловића поновно извођење ове представе посвећује како Зорану тако и другим великим глумцима Атељеа 212, који су узор млађим генерацијама – Милутину Бутковићу, Ташку Начићу, Бати Стојковићу, Маји Чучковић, Љубиши Баји Бачићу, Бранку Вујовићу, Муцију Драшкићу.
Поред Бранимира Брстине, који тумачи насловну улогу, екипу представе чине Анита Манчић (Руменка), Горица Поповић (Катица), Бранислав Зеремски (Станислав), Феђа Стојановић (келнер), Небојша Илић (Јеленче), Драгана Ђукић (Георгина) и Мики Крстовић (Василије). Сценограф је Дарко Недељковић, костимограф Зоа Мојсиловић а композитор Влада Пејковић. О смелости да се ”Радован Трећи” поново врати на сцену Атељеа 212, на конференцији за новинаре говорио је Бранимир Брстина. О поставци, о разликама у односу на представу у којој је главну улогу тумачио Зоран Радмиловић, о актуелности текста, Брстина каже:
”Поздрављам и хероје нашег младалачког времена у којем смо ми тек почињали да бивамо заљубљеници у позориште. Од тада па све до данас што са сећањем што са личним радом покушавамо да из таквих стремљења, као што су неки пре нас успевали да досегну, црпемо храброст да се пењемо високо. Наравно, ако уопште у томе успемо. Зоран Радмиловић умро је 21. јула пре двадесет година и зато смо хтели да се представа игра до тог датума. На тај начин смо хтели да радом одамо пошту једном значајном глумцу, као и свим другим које је ово позориште имало, а којих сада више нема. Они су учинили да ми волимо оно што радимо…”
Да пробамо да летимо
”У новембру прошле године сам размишљао о себи уопште и сетивши се још неких пријатеља који су такође били глумци и којих више нема, размишљао сам о тим величинама и колико би их могло поново да роди ово позориште, можда. И у нама свима овде које видите ја препознајем могућност да се тако нешто дешава. И онда сам се сетио да је у јулу двадесет година од како је умро Зоран. После тога сам разговарао са Цвелетом и онда смо направили предлог да то буде баш овај комад, као што су ови једва подигли ”ербас 380” и толико година се припремали за тако нешто, тако и ми доживљавамо ово као један велики авион препун историје, легенде и великих вредности које сада ми треба да понесемо. Покушаћемо да га подигнемо, да не идемо путем него да пробамо да летимо.”
Верност оригиналном тексту
Без обзира што је комад Душана Ковачевића у овом случају изабран да обележи двадесет година од смрти Зорана радмиловића, Бстина сматра да је комад и даље треба играти и због вредности самога текста. ”У било ком граду у било којој земљи, ја сматрам да тај текст фали на свакој од наших сцена. Наша представа се заснива на самом делу и не путује ка сличности оној представи. Комад заиста много вреди, поготово што га је писао један клинац од 26 година као свој дипломски рад, тако га је скројио да се он и данас игра. Једна од разлика у односу на комад из ’80-тих је што је враћен Василије из оригиналног текста, Станислављев брат. Трећина текста који ми сада имамо тамо није постојала”, каже Бранимир Брстна.
Дело Душана Ковачевића је трагикомедија дошљака, трагична фарса о дојучерашњим сељацима, који сабијени у неколико невеликих стамбених кавеза на дванаестом спрату једног солитера доживљавају све и свашта. Инат, трвење и мржња најближих је могућа свугде и у свако време, не прекида се вера у примитивне митове, љубљени завичај и властиту важност. ”Представа може да се игра у Тексасу и Албанији, исто као и у Београду. Да је, рецимо, Георгина Карингтонова кћерка и да је Блејк незадовољан што јој је неки Колби направио дете, било би такође много разлога за рат међу њима”, објаснио је актуелност текста Бранимир Брстина.