Drama Dušana Kovačevića ”Radovan Treći” poslednji put je odigrana na sceni Ateljea 212 pre dvadeset godina, 5. jula 1985. godine. Tada je na scenu poslednji put izašao Zoran Radmilović odigravši poslednjeg ”Radovana”, kultnu predstavu Ateljea 212. Istog tog dana nakon dvadeset godina u čast velikog glumca, na Velikoj sceni Ateljea 212 održaće se premijera jednog od najboljih dela Dušana Kovačevića u režiji i izvođenju Branimira Brstine. Predstava će se igrati svako veče od 5. do 20 jula, datuma kada je pre dvadeset godina preminuo Zoran Radmilović. Povratak ”Radovana Trećeg” opština Stari grad pomogla je sa 383.000 dinara.
Ovo je godina u kojoj Atelje 212 obeleževa pedesetu sezonu, te će postavljanje jedne od najčuvenijih predstava u kojoj je do savršenstva doveden takozvani ”ateljeovski stil glume” označavati povratak komediji i glumcu. Ekipa predstave ”Radovan Treći” povodom jubileja od osnivanja pozorišta i obeležavanja smrti Zorana Radmilovića ponovno izvođenje ove predstave posvećuje kako Zoranu tako i drugim velikim glumcima Ateljea 212, koji su uzor mlađim generacijama – Milutinu Butkoviću, Tašku Načiću, Bati Stojkoviću, Maji Čučković, Ljubiši Baji Bačiću, Branku Vujoviću, Muciju Draškiću.
Pored Branimira Brstine, koji tumači naslovnu ulogu, ekipu predstave čine Anita Mančić (Rumenka), Gorica Popović (Katica), Branislav Zeremski (Stanislav), Feđa Stojanović (kelner), Nebojša Ilić (Jelenče), Dragana Đukić (Georgina) i Miki Krstović (Vasilije). Scenograf je Darko Nedeljković, kostimograf Zoa Mojsilović a kompozitor Vlada Pejković. O smelosti da se ”Radovan Treći” ponovo vrati na scenu Ateljea 212, na konferenciji za novinare govorio je Branimir Brstina. O postavci, o razlikama u odnosu na predstavu u kojoj je glavnu ulogu tumačio Zoran Radmilović, o aktuelnosti teksta, Brstina kaže:
”Pozdravljam i heroje našeg mladalačkog vremena u kojem smo mi tek počinjali da bivamo zaljubljenici u pozorište. Od tada pa sve do danas što sa sećanjem što sa ličnim radom pokušavamo da iz takvih stremljenja, kao što su neki pre nas uspevali da dosegnu, crpemo hrabrost da se penjemo visoko. Naravno, ako uopšte u tome uspemo. Zoran Radmilović umro je 21. jula pre dvadeset godina i zato smo hteli da se predstava igra do tog datuma. Na taj način smo hteli da radom odamo poštu jednom značajnom glumcu, kao i svim drugim koje je ovo pozorište imalo, a kojih sada više nema. Oni su učinili da mi volimo ono što radimo…”
Da probamo da letimo
”U novembru prošle godine sam razmišljao o sebi uopšte i setivši se još nekih prijatelja koji su takođe bili glumci i kojih više nema, razmišljao sam o tim veličinama i koliko bi ih moglo ponovo da rodi ovo pozorište, možda. I u nama svima ovde koje vidite ja prepoznajem mogućnost da se tako nešto dešava. I onda sam se setio da je u julu dvadeset godina od kako je umro Zoran. Posle toga sam razgovarao sa Cveletom i onda smo napravili predlog da to bude baš ovaj komad, kao što su ovi jedva podigli ”erbas 380” i toliko godina se pripremali za tako nešto, tako i mi doživljavamo ovo kao jedan veliki avion prepun istorije, legende i velikih vrednosti koje sada mi treba da ponesemo. Pokušaćemo da ga podignemo, da ne idemo putem nego da probamo da letimo.”
Vernost originalnom tekstu
Bez obzira što je komad Dušana Kovačevića u ovom slučaju izabran da obeleži dvadeset godina od smrti Zorana radmilovića, Bstina smatra da je komad i dalje treba igrati i zbog vrednosti samoga teksta. ”U bilo kom gradu u bilo kojoj zemlji, ja smatram da taj tekst fali na svakoj od naših scena. Naša predstava se zasniva na samom delu i ne putuje ka sličnosti onoj predstavi. Komad zaista mnogo vredi, pogotovo što ga je pisao jedan klinac od 26 godina kao svoj diplomski rad, tako ga je skrojio da se on i danas igra. Jedna od razlika u odnosu na komad iz ’80-tih je što je vraćen Vasilije iz originalnog teksta, Stanislavljev brat. Trećina teksta koji mi sada imamo tamo nije postojala”, kaže Branimir Brstna.
Delo Dušana Kovačevića je tragikomedija došljaka, tragična farsa o dojučerašnjim seljacima, koji sabijeni u nekoliko nevelikih stambenih kaveza na dvanaestom spratu jednog solitera doživljavaju sve i svašta. Inat, trvenje i mržnja najbližih je moguća svugde i u svako vreme, ne prekida se vera u primitivne mitove, ljubljeni zavičaj i vlastitu važnost. ”Predstava može da se igra u Teksasu i Albaniji, isto kao i u Beogradu. Da je, recimo, Georgina Karingtonova kćerka i da je Blejk nezadovoljan što joj je neki Kolbi napravio dete, bilo bi takođe mnogo razloga za rat među njima”, objasnio je aktuelnost teksta Branimir Brstina.